What's that?
Ako pratite seriju House M.D iliti po našem Dr.House onda ste verovatno primetili njegovu čuvenu rečenicu ''It's never lupus''. Pa, nekad očito jeste. I prvo što ljudima zaista prvo prođe kroz glavu jeste ''Šta je to?''... Nažalost pošto su ljudi još negde tamo u nekom srednjem veku u 80% slučajeva to povežu sa... Pa otprilike nečim što je slično kugi. I ne, ne preterujem...
Elem, rešila sam da ako već ne mogu nikako drugačije da dospem do ljudske svesti makar ću o tome pisati ovde... I neću pisati samo o tome. Pisaću o životu pre i posle, o životu uopšte i raznim smešnim i manje smešnim situacijama :) I najiskrenije se nadam da ću možda nekome negde i pomoći...
Pa za početak. Zdrafo :) Imam 23 godine i imam lupus :)
Trnovit je put do dijagnoze i pravog leka za ovu na prvi pogled naivnu bolest. Dug, trnovit i neizvestan. Pun je osuda, pogleda kao da imate kugu, moram reći lekarskog neznanja, optužbi ''ma ti si hipohondar aj prestani'' i bezbrojnih pregleda i nagađanja. Nalazite se u vrtlogu gde se u jednom momentu zaista zapitate ''Bože dal sam luda?''... Ja sam još zamislite imala sreće. Samo godinu i po dana lutanja.. Neki lutaju ceo život i na kraju bude ona stara ''Ju vidi zdrav čovek a tako brzo umro''. Nemaju ljudi sluha i nemaju pojma ni šta je ni kako izgleda. No pošto sam se predstavila i delimično objasnila situaciju... Krenuću polako sa pričom a usput ću se osvrnuti i na sadašnjost :)
Moj put je oduvek bio prožet raznim bolestima. Što porodičnih, što bolestima među prijateljima, što mojim bolestima. I nije mi strano gotovo ništa. Zvuči možda neverovatno ali tako je. A i volim medicinu i volim da saznajem nove stvari. A i kako ja volim da kažem ''imam dara'' da nanjušim kada neko ima neki problem. Nije mi stran pojam infarkta srca, ni infarkta mozga što je većini ljudi nešto šokantno. Nešto čega se ljudi jako boje. A ja na to imam da kažem- nemojte se bojati, nije ništa strašno :) Prođe začas posla sa zdravim stavom. Pa da krenem priču... (to kažem peti put, al volim da pričam i objasnim, ne zamerite)...
Gde je sve pošlo naopako?
Iskreno, ne znam ni sama. Od kako znam za sebe, znam i za lekara :) Kao mala sam jedva izvukla živu glavu, provela sam nekih 7-8 meseci u bolnici. Nije mi ta priža nežto ni omiljena ni poznata preterano. Kao dete sam bila anti-hrist pa sam se stalno udarala, imama masnice i izgrebana kolena. Bila sam neumorna i hiperakitvna što sam i danas tj. trudim se :) Znam da sam do neke 15te godine nakupila bezbroj upala pluća, uha. Naravno lečile su se injekcijama jer naravno ništa drugo nije htelo da deluje... Pa sam leti imala foru sa majcom... Kako bi me na fin način preveslali da primim bocu ja sam imala majcu koja pišti kad pritisnete čini mi se da je bio Pluton tj. njegovo uvo je pištalo. I tako ja da uplašim tetu da mi ne da bocu ja pištim :) Teta se kao uplaši a ja vidim da boca ne boli i naravno kao i uvek dobijem spric kao nagradu.Ih Bože kako je to lepo detinjstvo bilo.. Sećam se da kad se neko od nas dečurlije dokopa nekog šprica to je bio podvig. Gledali smo sa divljenjem, vauuuu sad možemo da se igramo s tim :D
Negde tu u međuvremenu uglavio se problem sa srcem, tj prolaps mitalnog zaliska. Negde se privalio i problem zvani želudac i moja tvrdoglavost 'ima da jedem sve'. A negde oko 15te su se za mene zakačile nemoguće glavobolje. Pošto sam jelte dete uvek je bilo ma to su sinusi.. A nikad nisu bili sinusi. Maltretirali su me da su to alergije, davali mi koje kakve presinge i aeriuse, kapi. terali me da se inhaliram. I pored svog njihovog truda svaka druga nedelja urgentni je bio moj. Da, da. Ja, infuzija, injekcije, malo dremanja na posmatranju i uvek isti izveštaj migrena. Al to su svi nekako ignorisali. I ako nekog zanima, mislim da to ima samo u zemlji Srbiji. U svim onim sobama u urgentnom sa onim ogromnim kliznim vratima stoje brojevi. I ceo onaj hodnik ide od 1 do 13. I neko pametan je u broj 13 smestio reanimaciju. Možda radi razbijanja baksuza ili čega već ali ja samo znam da je mnogo gadan trip kad stojiš ispred broja 13 i nadaš se sreći ako si sujeveran... a ako se potrefi i petak i 13 u kalendaru... Gadan trip :D
Elem, u to sve se negde u 17toj uglavila operacija štitne žlezde... Nodus iliti srpski cista. Operisali su me. Iskreno, svi su me bodrili ajde to je lagana operacija. Nije strašno. Gotovo brzo... U sobi sa mnom je bila baka od 80 i kusur koja je imala ozbiljniji problem pa je očekivano da će operacija trajati oko 3 sata... Baka je po propisu otišla u 8 i vratila se u pola 11. Uspešno, hvala Bogu. A ja, ja sam kao jagnje pred klanje silazila niz stepenice do sale (ironija, i zaista izgleda kao da vas kolju s obzirom na to gde se nalazi žlezda :D )... I od te lagane operacije paaaa... Nije bilo ništa. Od 11 do 13h i nešto se to razvuklo. Izgubila sam mnogo krvi, pa su tu pale razne boce infuzije, transfuzije i još 100 čuda... I tako dok sam ja još uvek bila kao mrtav konj, baka od 80 i kusur je ustala u 5 popodne da jede najnormalnije. Sećam se graška i piletine, batak, kako ga tamani kao da je išla u šetnju. ja dežurni baksuz hranu nisam smela ni da sanjam jer sam naravno povraćala ukupno 12 sati... Sutradan sam u nekih 5 popodne ustala kao moja draga baka da jedem al mlevenu hranu jer da žvaćem teorije nije bilo. Dok sam ja tako žvakala moju mlevenu bebi hranu baka je stavljala viklere, kako da bude neuredna u bolnici :D Mislim da su svi bili šokirani, počevši od nas iz sobe preko sestara pa i do lekara... No, hvala dragom Bogu zavrsilo se i to, ožiljak minimalan. Nema problema više. Tačnije stvaraju se ciste na preostalom delu al kako dođu tako i odu :)
iiiiiii sad sam se malo umorila.. Tako je to s lupusom kad je u fazi napada umorite se... Brzo. Nastaviću moje pisanije uskoro... I znam, još nisam ni došla do dela gde je lupus... A već se mnogi pitaju dal sam u prošlom životu bila Hitler pa me tera ovakav maler. Proverila sam, kažu da nisam. Bila sam nekakav vrač. Očito neki gadan :D
